U poslednje vreme ne možemo da uključimo vesti ili otvorimo neku društvenu aplikaciju, a da ne čujemo kako će nam veštačka inteligencija (AI) promeniti život.
Veštačka inteligencija (AI) se definiše kao sposobnost kompjuterski kontrolisane tehnologije da obavlja zadatke koje obično obavljaju ljudi i koja je u stanju da koristi iste intelektualne procese kao i ljudi, kao što su rasuđivanje, učenje, rešavanje problema i korišćenje jezika.
Kada je film „Ona“ Spajka Džounza izašao 2013. godine (o usamljenom čoveku koji se zaljubio u veštački inteligentni operativni sistem), delovao je dovoljno realno da možemo da pojmimo tematiku filma, a opet u tom trenutku isuviše daleko od realnosti da bismo se zabrinuli i zapitali. Film na poseban način humanizuje tehnologiju i postavlja pitanja koja izazivaju razmišljanje o odnosu između ljudi i mašina i mogućnostima koje su pred nama. Kada bolno usamljeni pisac Teodor Tvombli (Hoakin Feniks) kupi jedan od novih operativnih sistema, koji sebe naziva Samanta (glas Skarlet Johanson), ubrzo se formira najvažnija veza u Teodorovom životu. Iako se fraza „veštačka inteligencija“ ne koristi u filmu, Samantin opis njenih sposobnosti jasno ukazuje da je o tome reč: „Imam intuiciju. Ono što me čini je moja sposobnost da rastem kroz svoja iskustva.”
Gledajući film danas, dok AI napreduje, dok se ljudi širom sveta sve više „socijalizuju“ sa AI, razgovaramo sa Siri, Aleksom i sličnom ekipom – cela priča odjednom ne deluje toliko daleko. Kao da smo spremni za korak dalje, za dodatno zbližavanje sa AI i dodatno oslanjanje na istu.
Kako izgleda psihoterapija sa veštačkom inteligencijom kao terapeutom?
S obzirom na napredak AI u različitim oblastima, očekivano je bilo da se njihov uticaj proširi i na humanističko polje. Čak i čuveni chat gpt, koji nije specijalizovan za ove teme, pokazuje razumevanje za različite lične priče i nudi razumevanje i niz praktičnih predloga:
Pored ovoga postoje i posebne interaktivne aplikacije koje su specijalizovane za to da oponašaju pravi terapijski proces i omogućavaju komunikaciju sa softverskim zahtevima, glasovno ili putem teksta. Postoji mogućnost zakazivanja dnevnih sesija zarad rešavanja ličnih problema – od problema sa spavanjem preko anksioznosti do ozbiljnijih psihičkih oboljenja. Oni rade putem tekstualnih ili glasovnih poruka i, na osnovu odgovora, nude različite alate i opcije, poput interaktivnih kvizova, testova, vežbi, tehnika opuštanja i sl.
Ove aplikacije vode korisnike kroz sesije sa skriptiranim pitanjima i odgovorima, koristeći sofisticirane algoritme za analizu odgovora. Neke aplikacije se povezuju sa pametnim satom zarad praćenja „klijentovog“ otkucaja srca, ciklusa spavanja i drugih biometrijskih podataka. Ako se opet na kratko osvrnemo na kinematografiju, možemo videti da ni ovo nije previše inovativno u 2024. U filmu Ad Astra (Do zvezda) reditelja Džejmska Greja vidimo kako Bred Pit u ulozi Roja biva podvrgnut redovnim besprekornim psihološkim procenama od strane veštačke inteligencije, koja na osnovu njegove biometrije donosi zaključke o njegovom stanju.
Postojeće aplikacije za terapiju idu i korak dalje i podržavaju korisnike kroz identifikovanje i praćenje emocija, nuđenje personalizovanih strategija, planiranje aktivnosti koje mogu pomoći u građenju novih navika, podsećanje na stvari kao što su završavanje domaćeg zadatka za terapiju, vežbanje ili vođenje dnevnika anksioznosti, zahvalnosti i sl.
Prednosti i nedostaci AI kao psihoterapeuta
Iskustva iz SAD i brojnih zapadnoevropskih država, u kojima postoji kultura oslanjanja na psihoterapijske usluge, pokazuje da je ogroman broj ljudi osuđen na dugo čekanje kako bi došli do tretmana iz oblasti mentalnog zdravlja. U tom smislu privremeno oslanjanje na instant dostupne usluge koje nudi AI može da deluje primamljivo. To znači da AI terapija može na specifičan način povećati dostupnost podrške u oblasti mentalnog zdravlja. Pored toga, aplikacija je dostupna 24 sata dnevno, sedam dana u nedelji, za konsultacije kad god ste uznemireni, dok terapeuti to (iz praktičnih a i profesionalnih razloga) ne mogu da urade.
Nažalost, problemi mentalnog zdravlja i terapija i dalje u određenim krugovima nose društvenu stigmu, zbog čega ljudi nerado traže pomoć, pa je za neke ljude lagodnija varijanta anonimno traženje podrške putem aplikacije.
Na kraju, kao i uvek kada su u pitanju mogućnosti koje nude informacione tehnologije, ne možemo zanemariti efekat pružanja informacija i učenja.
Međutim, postoji i niz rizika i nedostataka u korišćenju različitih modela AI kao terapeuta.
Mentalno zdravlje je izuzetno osetljiva tema za svaku osobu, tako da su rizici brojni. Klijenti bi mogli da razviju naviku da se oslanjaju na svoje AI chat botove u donošenju jednostavnih, svakodnevnih odluka, umesto da razvijaju alate koji su im potrebni da žive autonomno.
Potom, tu su pitanja privatnosti i etike – svaki put kada otkrijemo lične podatke na mreži, rizikujemo da naši podaci padnu u pogrešne ruke. Ovi sistemi nemaju razrađen sistem moralnog i etičkog kodeksa, koji obavezuje licencirane psihoterapeute u stvarnosti.
U psihoterapijskom procesu polazimo od toga da je svačija priča posebna, i reagujemo i radimo u skladu sa tom premisom. Zbog nemogućnosti procenjivanja individualne situacije ili dubljeg kulturološkog ili porodičnog konteksta od strane AI, može doći do davanja potencijalno štetnih saveta klijentima. Bez mogućnosti da shvati neverbalne znake, AI može pogrešno protumačiti ili pogrešno dijagnostifikovati unos klijenta, što može dovesti do neodgovarajućeg saveta ili podrške. Ovi alati mogu samo da obrađuju informacije i donose zaključke. Njihov algoritam ne dozvoljava zalaženje u dublje unutrašnje procese ili intuitivno procenjivanje poput obučenog terapeuta.
Jedna od najvećih zamerki u vezi sa AI terapijom jeste bezličnost, odnosno nedostatak ljudske veze i empatije koju pruža obučeni terapeut, što može biti nezadovoljavajuće za neke ljude. Da se vratimo na kratko na na početku pomenuti film „Ona“. I pored toga što dovodi odnos između AI i čoveka do vrhunca, ipak se završava isticanjem neospornih razlika između ljudi i mašina, te naglašava važnost ljudske ljubavi i povezanosti. Dok virtuelna stvarnost može da ponudi zavodljivu distrakciju od neprijatnih emocija, ona ne može da zameni dubinu ljudskog kontakta. Pored toga, hiper-usmerenost na AI može dovesti do odvajanja od najvažnijih aspekata stvarnosti, da inhibira i zanemari lične i društvene veze.
I na kraju, koliko god da je AI tehnologija impresivna, njene usluge su dobre onoliko koliko su dobri programeri koji kreiraju skriptovane odgovore. Chatbotovi ne mogu zaista razumeti ili saosećati sa ljudskim emocijama.
Da li razvoj AI u oblasti psihoterapije treba da nas brine?
Mnogi ljudi se danas osećaju usamljeno, a virtuelna stvarnost nudi zavodljivo odvraćanje pažnje od neprijatnih emocija poput usamljenosti i dosade. Trenutno zadovoljstvo i non-stop dostupnost digitalnih alata ispunjavaju ljudske potrebe brzinom i efikasnošću kojom drugi ljudi ne mogu uvek da ispune.
Iako nose sa sobom određene rizike i izazove, smatram da ne treba biti zabrinut zbog pravaca u kojima se sve razvijaju informacione tehnologije na ovom polju. U idealnom slučaju one bi mogle biti i isključivo korisne, uz preduslov da možemo da prepoznamo meru u kojoj su nam dostupne informacije korisne i prilagođene našoj situaciji. Odavno nam internet nudi bezbroj mogućnosti koje mogu ili da unaprede kvalitet našeg života ili da ga unazade – na kraju sve zavisi od nas samih. Jasno je da nije uvek lako osloniti se na sopstvenu procenu, naročito kada je mentalno zdravlje u pitanju, ali to je rizik sa kojim živimo i u ostalim oblastima života, ne samo u oblasti informacionih tehnologija.
Da li će psihoterapija bit potisnuta od strane AI?
Noviji AI modeli su, iz perspektive sadržaja i jezika, impresivno nalik čoveku. Ipak, izgleda da nešto nedostaje. Terapija je istorijski bila jedno od najljudskih iskustava i uvek se u ogromnoj meri oslanjala na ono šta se odvija u terapijskom prostoru, između klijenta i psihoterapeuta. Čini mi se da je sasvim jasno da AI terapija nikada neće zameniti ljudske terapeute. Niti bi trebalo. Značajan deo psihoterapije je ljudsko razumevanje zasnovano na proživljenom iskustvu, što (za sada) nijedan softver nije u mogućnosti da odražava.
Posebno mi se dopala metafora sa slomljenom kosti koju jedan američki terapeut pominje kada opisuje psihoterapiju kao proces samoizlečenja od strane klijenta. Kao što gips ima ulogu da stabilizuje ud u procesu zarastanja, isto tako smatra da je uloga terapeuta analogna tome – da stabilizuje klijente dok ne zacele rane.
U našem radu se zahteva visok stepen poverenja između klijenta i terapeuta i zgradnja specifičnog bliskog odnosa.
Psihoterapija ne može biti svedena na puko pronalaženje najadekvatnijih rešenja i tehnika za svakog klijenta, poput rešavanja matematičkih jednačina. Umesto toga, jedinstvene ljudske karakteristike, u osnovi kojih je formiranje empatičke veze, su u korenu uspešnog psihoterapijskog procesa. Ili, što bi poznati porodični psihoterapeut Salvador Minučin, govoreći o značaju spontanosti u terapijskom procesu, rekao: „Terapeut treba da bude iscelitelj, a jedini način da se to postigne jeste da se prevaziđe tehnika. Samo onaj ko je savladao tehnike, a zatim uspeo da ih ‘zaboravi’ i da vlada sobom, može postati ekspert.“
Autorka:
Vladica Damjanović
sistemska porodična psihoterapeutkinja
