Osim da je veoma složena i slojevita, drugih saznanja nemam, odmah da vam na početku kažem. Da li ljubav može da nestane, ako je bila „prava“? Da li smo zaista voleli nekoga ako smo mogli da prestanemo da ga volimo? Koji je to trenutak kada smo počeli da volimo nekoga, po čemu to prepoznajemo i znamo da je tako, a kada je onaj momenat kada smo sve to prethodno prestali? Da li je to trenutak, svršeno ili nesvršeno stanje?
O ljubavi su govorili mnogi mislioci i sa aspekta filozofije i religije i antrolologije i psihologije; tema koja je i kulturološka i sociološka a u isto vreme i tema mnogih svakodnevnih razgovora i situacija. Jedan tekst teško da može da obuhvati valjano svako gledište i sve ove perspektive, o tako kompleksnoj i širokoj temi kao što je ljubav. Intencija teksta nije da predstavi svojevrstan vodič o tome kako da dostignete ljubav, niti ćemo navesti 5 stvari koje treba da znate o ljubavi. Tekst može da ponudi doživljaj i impresiju o ljubavi autora; neke promisli i ideje sa kojima se verujem, često susreću i drugi ljudi. Sada, kada smo se odrekli odgovornosti da otkrijemo neku veliku istinu o ljubavi, možemo da počnemo.
Često imamo potrebu da pravimo nekakve kategorije, najopštije pojmove bez kojih se ništa ne može zamisliti. Za potrebe ovog teksta, nastale su tri kategorije ljubavi, apstraktne, kao što je i sama tema kojom se bavimo, ali neizbežno potrebne kategorije kako bismo njihovim sagledavanjem mogli da pružimo jasniju sliku.
Generalizovana ljubav prema ljudima i životu, u mom poimanju, podrazumeva krotkost i blagost prema ljudima kao i svim živim bićima. Spremnost da se pomogne drugima, da ih saslušamo i budemo osetljivi i za njihove potrebe (pažljivo sa potrebama, valjano bi bilo da imamo na umu i da vodimo računa o ravnoteži između sopstvenih i tuđih potreba, sebi da ne naštetimo; isto tako, stavljanje sebe na prvo mesto nije nužno odraz sebičnosti ali može i da bude; važna je izuzetna izbalansiranost i umešnost fleksiblnog kombinovanja sopstvenih i potreba drugih u relanosti zvanoj život). Ljubav prema životu podrazumeva radost ali i da prigrlimo sve nedaće koje nam se dešavaju i da onda taj isti život ne proklinjemo. Snagu i volju da hrabro koračamo i ne zaobilazimo probleme kao prepreke koje nam se javljaju na životnom putu već da se sa njima rukujemo i isteramo na čistac. Ljubav znači i strpljenje, obuhvata i zabrinutost i sreću i tugu.
Ljubav prema bližnjima – kako doživljavamo ljubav prema bližnjima? Kada smo počeli da ih volimo, kada su oni nas i kako znamo da i oni nas vole? Porodice su veoma dinamične i složene stukture. Odnosi su isprepletani, uloge su različite i opet jedan tekst ne može sve da obuhvati, možda samo jednu nit ove umešno urađene tapiserije na koju liči porodica. Često smo sa svojima najopušteniji i često na njih usmeravamo i pozitivne ali i negativne osećaje i frustracije. Mislimo da nam je da ljubav data, često je ne preispitujemo, nismo je zaradili, ne sećamo se kako i kad je počela, pa nam je možda jednostavnjije da je posmatramo kao kakvu datost. Ume da nas zbunjuje saznanje da se ne slažemo uvek sa njima. Možemo i da ih volimo ali ne moramo da se slažemo sa njima. Porodičnim rasporedom su nam dodeljeni, tačnije, mi njima. Ljubav prema bližnjima obuhvata i istinsku brigu, požrtvovanost, ponekad i prelaženje preko ličnih granica, ponekad nema ni jasno izdefinisanih granica između toga ko sam ja, ko smo mi zajedno, šta je šta i ko je šta i koliko je moj život samo moj i od kada imam dozvolu da ne poslušam roditelje? Porodica je i mesto gde učimo o ljubavi, istu dobijamo i vraćamo i širimo dalje na druge sisteme u našim životima.
Romantična ljubav – to nije samo bajka i „voleli se srećno do kraja života“; čini je i balans između očekivanja, potreba, granica, želja. Sami biramo partnere, prema jednačini, nikako ta ljubav ne može da bude datost, ali ume da nas zavede onaj naš stari osećaj datosti stvari. Sve nam je nešto dato, ne razmišljamo mnogo o tome ni odkuda stiže ni dokle doseže. Kada razmišljam o romantičnoj ljubavi, reklo bi se da, da, volela sam, osetila sam ljubav ili barem mislim da jesam. Kako bih to mogla sa sigurnošću da znam ako sada od te ljubavi imam samo ožiljak? Možda je jedini pouzdani trag te ljubavi moj sin, moje ljubavno dete. Onda, čini mi se, mora da je to bila ljubav…ta misao mi i donosi i mir i smisao. Godinama se zaista pitam i vrtim u krug, ponekad mi se čini zaista je lako pitanje, ponekad teško do iznemoglosti. Kada i kako znamo da imamo ljubav i kako znamo kad je više nemamo? Da li tako velika sveprisutna i moćna ljubav može da nestane? Da li je neuhvatljiva, da li je iluzija? Šta nam onda stvara sve one telesne senzacije koje mogu da se dovedu u vezu sa emocijom ljubavi?Kad podvučem crtu, vrlo je subjektivna ta neobjašnjiva i neuhvatljiva ljubav. Ne primetiš a osetiš kada te obuzme i kada te napusti. I najčešće ne možeš da je objasniš. Šta li znači ona metafora love is in the air? Možemo li možda da je lokalizujemo i kažemo da se sve dešava u našoj glavi, našim srcima? Kao što ne vidimo elektomagnetno polje a znamo da postoji, ni ljubav ne vidimo a znamo da postoji. Šta nam preostaje osim da nastavimo da verujemo..
Da li na kraju imate više pitanja i da li smo bliže odgovoru? Ono što je moje dosadašnje iskustvo je da nam ljubav obogaćuje iskustvo i pruža koloritne pejzaže koje čuvamo u pamćenju; isto tako boji vesele kolorite kojima maštamo budućnost. Možda žarkije želim da odgovorim na sva pitanja, ali bliže odgovoru i nisam. Kako je sve ovo bilo za vas?
Sanja Petrović
Sistemski porodični terapeut
