Legenda kaže, nekada davno, u Japanu, živeo je je car koji je razbio svoju omiljenu šolju. Nije želeo da je baci, da je zameni, želo je baš tu, popravljenu. U celom Japanu, pa i dalje, traženi su majstori koji će je popraviti, da bude ista kao nekada. Mnogi su pokušavali da naprave čudo, da spoje krhotine bez vidljivih tragova na pad i lom koji joj se desio, ali neuspešno. A onda se pojavio majstor koji je šoljinu “nesreću”učinio još vidljivijom. Razbijene delove je spojio nitima smole i zlatnog praha i učinio je jedinstvenom. Zlatni tragovi su je učinili još lepšom i neponovljivom.
Ovako je nastao Kintsugi (zlatno spajanje) japanska tehnika u umetnosti, ali i životna filozofija koja kaže da ne treba olako odbaciti svoja neprijatna iskustva i sakriti ih. Lepota je u nesavršenstvu i jedinstvenosti. Savršenstvo je upravo jedinstvena nesavršenost.
A šta možemo reći za traumu?
Trauma kod čoveka može izazvati slom na svim nivoima funkcionisanja. Baš kao i šoljica iz japanske legende, čovek prolazi put od traganja za vraćanjem starog života, pre traumatskog događaja, patnjom i tugom kada shvati da taj život više ne postoji. Kada odustane od vraćanja na staro, prihvati ono što jeste, kao japanski majstor, bruši preostale krhotine, obrađuje ih, sagledava šta je ono što ima sada i deo po deo, smolom sa zlatnim prahom spaja neki novi život, ojačava ga tim neobičnim lepkom i daje mu neku novu, jedinstvenu dimenziju.
Put koji osoba prolazi nakon traume nije ni malo lak. Trauma predstavlja ekstremno neprijatno iskustvo koje prevazilazi uobičajene načine funkcionisanja osobe i ozbiljno ugrožava opstanak pojedinca. Traumatski događaji su oni koji ugrožavaju život osobe ili njoj bliskih osoba. Osoba nema mehanizme da obradi ovakvo iskustvo i biva izbačena iz ravnoteže. Psihički i fizički integritet su dovedeni u pitanje. Ljudi koji su preživeli traumu imaju poteškoće da daju značenje i smisao iskustvu i patnji koje su doživeli i ponovo uspostave kontrolu nad svojim životom. Osnovni problemi koji se javljaju su nesigurnost, strah, nepoverenje, bespomoćnost, gubitak kontrole… Zapravo su svi aspekti funkcionisanja (emocije, mišljenje, ponašanje, telesni doživljaji…) dovedeni u pitanje. Kao da se sve što je nekada postojalo razbilo u param parčad. Bazična uverenja i sistemi vrednosti su srušeni.
Na putu isceljenja će se smenjivati različite faze. Nekada osoba napravi značajne napretke, pa se vrati na početak. Ovakve pojave ne treba da obeshrabre osobu na svom putu oporavka. Nema pravila kako će neko”izaći na kraj” sa svojom traumom. Nema pravila ni koliko će taj process trajati. Oporavak može zavisiti od mnogo faktora: prethodnih iskustava osobe, podrške okoline, intenziteta i dužine trajanja traumatskog događaja. Istraživanja pokazuju da se lakše oporavimo od trauma izazvanih prirodnim katastrofama (poplave, zemljotres,itd.), nego kada su traume izazvane od strane drugog ljudskog bića (ubistvo, rat, silovanje, zatočeništvo, itd.).
Šta klijent može očekivati u terapijskom procesu? Koji su glavni ciljevi terapije?
Terapeut će najpre raditi na klijentovom ponovnom uspostavljenju poverenja u ljude i svet koji je doživljen kao opasan i nesiguran. Kako je ugrožena jedna od bazičnih ljudskih potreba, sigurnost, terapeut mora strpljivo, obazrivo, pažljivo, da pruži podršku klijentu da uspostavi sigurne veze sa svojim okruženjem, ali i samim sobom. Radiće se na ojačavanju sistema podrške, kako unutrašnje, tako i podrške sredine kojoj klijent pripada. Klijent nije pasivni posmatrač, već ima aktivnu ulogu u terapijskom procesu. Istražuje se koji su sistemi funkcionisanja najviše pogođeni traumom. Utvrđuje se koji se simptomi ispoljavaju u vezi sa traumom. Kako je izgledao klijentov život pre traume. Pokrenuće se proces tugovanja i žalovanja za životom koji je klijent imao pre nesreće koja ga je zadesila. Kada se klijent dovoljno osnaži da prihvati ono što jeste, da je trauma okolnost koju nije moguće promeniti, da je moguće “traumi pogledati u oči” , počinje proces uspostavljanja novog sistema vrednosti koji će obuhvatiti i traumu kao životno iskustvo koje je nova datost. Nije cilj terapije obrisati sećanje na traumu niti negirati bol i patnju koju je ona izazvala, već naći način da se život nastavi sa činjenicom da se ona desila. Vratiti u funkciju aspekte osobe koji su postojali i pre traume, ali izmenjene novim iskustvom. Uključiti doživljeno iskustvo u novo poimanje sveta, preispitati svoje stavove, odnose sa drugim ljudima, preispitati svoj pogled na život. Posmatranjem sveta iz ove nove perspetive, polako se uspostavljaju granice i kontrola nad životom. Osoba sada ima mogućnost izbora. Može da kontroliše koliko i na koji način će trauma imati uticaj na svakodnevni život.
Na kraju, kada odustanemo od bolje prošlosti, prihvatimo je onakvu kakva ona jeste, pravimo prostor za neku bolju budućnosot.
Kao što je šoljica iz japanske legende uspela, da iz potpunog sloma i kraha zadrži stare deliće sebe, a ipak postane drugačija, ojačana, jedinstvena, tako ostaje vera da i nakon traume, osoba može da preživi i iz tog iskustva izađe jača, sa “ožiljcima” koji će je podsećati na snagu koju ima.
Ivana Dasović,
diplomirani psiholog, geštalt psihoterapeut
