Poremećaji ishrane predstavljaju vrlo kompleksan psihološki problem i obuhvataju više kategorija poremećaja. U ovom tekstu ću se manje baviti ozbiljnim poremećajima u ishrani koji zahtevaju i psihijatrijski tretman, a više ću govoriti o potrebama, granicama i odnosu prema hrani koji može dovesti do neželjenog viška kilograma.
Što se tiče psihijatrijske klasifikacije poremećaja ishrane postoje sledeće dijagnostičke kategorije: pika, poremećaj u ishrani sa ruminacijom, restriktivno/ odbijajući poremećaj u ishrani, anoreksija nervosa, bulimija nervoza, prekomerno prejedanje. Gojaznost nije prepoznata kao psihijatrijska dijagnoza, ali se nekada dovodi u vezu sa nekim poremećajima (npr. depresija, anksioznost) i konzumiranjem određenih lekova koji mogu dovesti do gojaznosti. Detaljnije o svakom od navedenih poremećaja možete pročitati klikom na naziv poremećaja.
Obično, sa početkom lepog vremena, postanemo svesni svoga tela i težine kojom nekada nismo baš zadovoljni. Nekome prekomerna težina predstavlja deo identiteta i nema problem u prihvatanju sebe niti bilo kakve ideje o promeni telesne težine. Sa druge strane, postoje osobe koje su vrlo često nezadovoljne svojom težinom. Zbog telesne težine imaju manjak samopouzdanja, javlja se stid, osećaj krivice, neadekvatnost. Ukoliko osoba nema neka organska oboljenja, koja dovode do prekomerne težine, onda bi odgovore na pitanja o navikama u ishrani i odnosu prema hrani trebalo potražiti na psihoterapiji.
Hrana predstavlja jednu od bazičnih ljudskih potreba. Ona nam daje energiju i život. Odnos prema hrani pravimo od prvih dana života. Hrana nam, osim života, omogućava kontakt sa majkom, toplinu. Daje nam senzacije prijatnosti i zadovoljstva kada je konzumiramo ili neprijatnost, bol, nelagodnost kada imamo osećaj gladi. Beba doživljava neprijatnost kada je gladna i majci, kroz plač, signalizira svoju potrebu. Majka prepoznaje potrebu svoga deteta i adekvatno je zadovoljava. Ovo je opis idealne situacije prepoznavanja signala iz tela koje definišemo kao potreba za hranom. Ali, vrlo često, već na najranijem uzrastu može doći do pogrešnog razumevanja signala i zadovoljavanja potrebe na neadekvatan način. Majka može svaki detetov plač razumeti kao potreba za hranom i svaki put ga hraniti, ne prepoznavajući i druge potrebe svoga deteta.
Dalje, kroz razvoj deteta, ali i odrasle osobe, značajno i kulturološki kontekst doprinosi maskiranju autentičnih potreba i posezanju za hranom i kada stvarna glad za hranom ne postoji. Koliko puta smo na filmovima videli kako tužna žena svoju tugu rešava ogromnim porcijama slatkiša. Kada dete padne, mi kažemo “nemoj da plačeš, kupiću ti sladoled”. Poruke koje smo u detinjstvu dobijali od starijih : “Zdravlje na usta ulazi”. Vrlo često mi autentičnu potrebu ne prepoznajemo, ne umemo da “pročitamo” signale iz tela i svaki osećaj nedostatka tumačimo da smo gladni i samim tim pravu potrebu zatrpamo i unesemo hranu koja nam suštinski nije potreba već samo doprinese stvaranju viška kilograma. Hranom rešavamo tugu, prazninu, usamljenost, napetost, nervozu, dosadu… Zadatak psihoterapije jeste da se otkriju autentične potrebe kojih osoba nije ni svesna, a koje su pogrešno protumačene kao glad za hranom.
Osim pitanja potreba važno je i pitanje granice, mere, koliko nam je dovoljno, a opet povezano sa pričom o potrebama, važno je prepoznati koliko nam je potrebno. Otvara se važno pitanje granica. Kako ih prepoznajemo? Kako prepoznajemo šta je “dobra mera” za nas? Kako zavodljivom ukusu slatkiša kažemo da je sada dosta? Da li se kontrolišemo racionalnim razlozima da bi trebalo da stanemo? Da li nas zaustavlja osećaj krivice? Da li “komuniciramo” sa našim telom i prepoznajemo da smo potrebu zadovoljili?
Kako psihoterapijski proces odmiče, postaje sve jasnije da je odnos prema hrani samo jedan od primera funkcionisanja koje onda klijent počinje da prepoznaje i u odnosu prema drugim važnim životnim pitanjima.
ZADATAK ZA VEŽBU
Pre nego što se prepustite užitku slatkog, primamljivog ukusa, zastanite na trenutak. Pogledajte u hranu ispred sebe. Oslušnite svoje telo. Šta Vam poručuje stomak? Da li osećate napetost? Grč? Možda opuštenost? Da li ste svesni svog disanja? Da li je ubrzano? Usporeno? Da li možda zadržavate disanje? O čemu razmišljate dok posmatrate poslasticu? Kako se osećate? Da li ste tužni? Srećni? Uznemireni? Napeti? Možda ništa ne osećate? Osvestite ovaj trenutak pre uzimanja hrane. Razmislite šta to iskustvo za Vas znači.
Ivana Dasović,
diplomirani psiholog, geštalt psihoterapeut
