Pre svega želim da napišem da od juče osećam ogromnu tugu, bol u telu, ali nažalost nisam šokirana, ni iznenađena zbog toga što je upravo ovo što se desilo, imalo svoju predistoriju u onome što doživljavamo svakog dana, što posmatram na mrežama i o čemu slušam svakog dana od ljudi sa kojima radim.
Najčešće u ovakvim bolnim situacijama u javnosti možemo primetiti debate o tome ,,ko je kriv”. Ovo što se juče desilo može da se desi svakom od nas, u bilo kojoj drugoj školi i bilo kom roditelju. Prema tome, smatram da smo svi odgovorni, svako za svoj deo, počev od nadležnih, pa do svakog pojedinca koji živi u državi Srbiji.
U svakodnevnom radu sa decom i roditeljima slušam i primećujem ogromnu zbunjenost roditelja. Čitaju i slušaju mnogo kontradiktornih informacija i ne znaju više šta da izaberu i šta je dobro za njihovu decu. Kada na to dodamo ogroman broj radnih sati (rad vikendom i potpuno neprihvatljiv rad nedeljom), umor roditelja, kombinacija nije dobra ni za decu, ni za roditelje, a pre svega za porodicu. Često su toliko umorni da ne mogu da naprave selekciju, a ni da primene informacije koje su im dostupne. Posle više od decenije rada sa decom i roditeljima nekad ne mogu da verujem šta sam pročitala. Pre samo nedelju dana sam negde videla tekst, da ako pregledate ranac detetu od 9 godina to je narušavanje privatnosti deteta. Ništa manja odgovornost od osoba koje pišu tekstove na društvenim mrežama, snimaju raličite stvari za decu i roditelje, nije odgovornost novinara koji izveštavaju o ovako bolnim dešavanjima. Juče u jednom tekstu vidim napisano puno ime i prezime deteta, a u sledećem pasusu inicijali. Možda je do mene. Možda stvarno nemam kapacitet da razumem ovakve stvari, zato što razmišljam o tim porodicama, ali i gomili dece, mladih i odraslih na koje način izveštavanja svakako ima uticaj.
Roditelji treba da prate dete i pružaju podršku za ono što je detetu potrebno, ne svoje ideje, ali to naravno znači da imaju uvid u detetovu svakodnevicu. Naravno, ne lični dnevnik, ali tome služi razgovor da saznamo šta se dešava detetu, kako se oseća i šta mu je potrebno od roditelja kao podrška. Međutim, da ne znamo sadržaj ranca, garaderobera, sobe, deteta od 9 godina je previše slobode i malo granica za dete tog uzrasta. Često čujem pitanje da li rešavam problem kada mu oduzimam telefon? Da li treba da im ograničavamo video igrice i društvene mreže? Uvek kažem ono što najiskrenije mislim i primenjujem sa svojom decom – obavezno ograničavajte i pratite šta vaša dece slušaju, gledaju, igraju i razgovarajte o svemu. Nema tabu tema.
Nakon ovog mesta u društvu, mesta na kome je trenutno veliki procenat porodica, dolazimo do zaposlenih u ustanovama. Nastavnici i stručni saradnici u školama su često opterećeni administracijom, a zbog niskih plata i ličnom egzistencijom, radom na 2 mesta, pa često ne stižu da se bave onim najvažnim a to su emocije i potrebe dece i roditelja.
Ovo je moje lično i stručno viđenje stvari o načinu na koji smo svi mi učestvovali u kreiranju društva u kome dete od 13 godina trpi toliku bol koja ga je dovela u situaciju da pokuša da je razreši na način koji nas je lišio života osoba pred kojima je bila budućnost.
Nadam se da ovaj put nećemo zaboraviti šta se desilo ni za nedelju, mesec, godinu. Dužni smo svakome od njih i sebi da svakog dana, svako od nas radi ono što može da ova država bude lepše mesto za život.
Počeću od sebe, na taj način što neću kupovati nedeljom i podržavati odsustvo ljudi iz njihovih porodica. Na taj način što ću još više razgovarati sa svojom decom i suprugom. Iako to stalno radim, nekad kad više dana imam mnogo posla primetim da neke stvari propustim. Svesnošću o tome se zaustavim i vratim svakodnevnim razgovorima. Posebno deci je često potrebno više vremena da neke stvari obrade i mogu da verbalizuju. Takođe, na taj način što ću u privatnoj praksi nastaviti sa posvećenošću svakoj odrasloj osobi, detetu, roditelju da zajedno učimo i zajedno dođemo na mesto gde će se osećati zadovoljnije.
Neću zaboraviti 03. 05. 2023. godine i ljude koji su na bilo koji način pogođeni onim što se juče desilo u OŠ ,,Vladislav Ribnikar” na Vračaru.
Bojana Brkić Stojanović
pedagog & psihoterapeut
